Vesti

  • 06.01.2016
    Izveštaj sa premijere I dela dok serijala "Religije, nacionalizam i kultura sećanja"

    Premijera prvog dela dokumentarnog serijala  „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ održana je u Domu Omladine u velikoj sali 23.12.2015. sa početkom u 20h. Govornici na panel diskusiji, koja je usledila nakon projekcije filma, su bili: prof. dr Davor Džalto (Institut za filozofiju i društvenu teoriju / Institut za studije kulture i hrišćanstva), dr Zoran Devrnja (docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sveštenik Srpske pravoslavne crkve), Dinko Gruhonjić (predsednik NDNV i REKOM), Aleksandar Šibul (psiholog) i dr Nikola Knežević (autor i režiser filma); moderator panel diskusije je bio Sergej Beuk.

    Panel diskusiju je otvorio dr Nikola Knežević odgovarajući na pitanje kako je došlo do tog filma. Dr Knežević se na početku izlaganja zahvalio svima koji su došli na premijeru i panel diskusiju. Zatim je objasnio da je ideja za film potekla od jednog njegovog rada koji se bavio odnosima kulture sećanja unutar dva crkvena glasila: Rimokatoličke crkve („Glas koncila“) i Srpske pravoslavne crkve („Pravoslavlje“). Analizirajući kulturu sećanja  i odnose, došao je do zaključka da se stavovi o mirovnim konfliktima dve dominantne religije dijametralno razlikuju, što je i želeo da prikaže u filmu. Naglasio je da takvi stavovi ne doprinose stabilnosti  i sigurnosti u regionu, nego da pogoduju stvaranju daljih antagonizama i nacionalnih podela. Nazvavši takvu situaciju „zamrznuti konflikt“ skrenuo je pažnju da takvo stanje može dovesti do novih sukoba, u slučaju određenih okolnosti, spoljašnjih ili unutrašnjih faktora. Dr Knežević je skrenuo pažnju da su religije u suštini svog poslanja institucije sećanja, institucije koje komuniciraju vrednosti ljubavi, opraštanja, tolerancije, ali da često ne vrše takvu ulogu u konkretnom društveno-političkom aspektu, pa samim tim postaju deo javnih nacionalno-političkih narativa. On je objasnio da se u prvom delu filma ekipa bavila baš ulogom religija tokom rata, dok će se u druga dva dela filma pre svega baviti odnosom religija prema kulturi sećanja u današnjem postkonfliktnom periodu.

    Dr Zoran Devrnja, je, zatim, u svom izlaganju izjavio da on ne smatra da verske zajednice drže konflikt u „zamrznutom stanju“, jer on ne stiče utisak da su motivisane to da čine, te da to nije njihov cilj ili potreba. Složio se da konflikti na Balkanu imaju logiku dugog trajanja i da ih treba posmatrati kroz njihov razvojni proces, ukoliko želimo objektivno da ih razumemo. Dr  Devrnja se takođe složio da verske zajednice jesu bile deo konflikta u svim njegovim fazama, međutim, da nije siguran da su sve podjednako učestvovale u tome, ali i da su same verske zajednice bile žrtve i na neki način uvučene u sam konflikt. Izražavajući svoj lični stav on je naglasio da ne smatra  da su verske zajednice imale za cilj stvaranje sukoba, te da su zapravo bile izmanipulisane ili su dozvolile da budu izmanipulisane.

    Na pitanje da li se situacija na Kosovu može nazvati „zamrznutim“ problemom, iz perspektive Srpske pravoslavne crkve, te da li se može naći neki „recept“ koji bi izmirio obe strane koje su trenutno nepomirljive, dr Devrnja je započeo odgovor naglašavajući da je prostor Kosova i Metohije kompleksan, u političkom smislu i da se mnogi uticaji i interesi tamo prelamaju (uticaj Međunarodne zajednice, UN, američki uticaj, uticaj evropskih nacija, srpskog političkog establišmenta, uticaj albanskog političkog establišmenta sa Kosova i Metohije, zatim iz Albanije, iz Makedonije, kao i uticaj kriminogenih faktora). Dr Devrnja se složio da „dole“ postoji „zamrznuti konflikt“, s tim da je naglasio da oni pokušavaju da održe nekakav odnos sa vlastima koje tamo postoje, a koje oni ne mogu da priznaju kao organe države Kosovo, i sve to zbog života tamošnjih ljudi. Objasnio je da sama crkva nema za cilj da se takav konflikt održi, ali da postoje oni koji imaju za cilj da konflikt ostane u nerešenom statusu. On se zatim osvrnuo da je takva situacija i u Bosni i Hercegovini, kao i u drugim delovima regiona, s tim da smatra da sami učesnici događaja nemaju interes da to ostane „zamrznuto“, te da su svi akteri uslovljeni.

    Na samom početku svog izlaganja Prof. Džalto izrazio je svoje zadovoljstvo i uputio čestitke autoru filma  dr Nikoli Kneževiću, zahvalio je Domu Omladine i svima koji su odvojili svoje vreme i došli na premijeru. U nastavku je odgovorio na pitanje koje je moderator Sergej Beuk uputio specifično njemu, a ticalo se trenutne migrantske krize i mogućnosti eventualnog izbijanja konflikta unutar EU usled toga, po ugledu na ono što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji, usled mogućeg sukoba civilizacija i sl. Prof. Džalto je naglasio da nas istorija uči da je mogućnost predviđanja događaja neizvesna, te da ono što je bilo nemoguće, nezamislivo i neočekivano već u sledećem trenutku postaje moguće ili čak izvesno. U daljem izlaganju je objasnio da EU prolazi kroz zaista krizan period, na više nivoa, ali da je mala verovatnoća da će doći do oružanih sukoba. Dotičući se teme o migrantima, naglasio je da je to zapravo problem izbeglica, iako među njima ima i imigranata, jer se podigla prašina oko toga kako treba postupiti prema izbeglicama, kako reagovati prema njima, da li ih zaustavljati, pod parolom da oni dolaze da ugroze naš hrišćanski, evropski identitet. Istakao je da se ne postavlja pitanje o uzrocima dolaska izbeglica, niti o pasivnoj ili aktivnoj ulozi zapadnih sila i evropskih zemalja u svojoj politici prema Bliskom Istoku. Odgovarajući na pitanje da li možemo da prenesemo svoje iskustvo EU, citirao je Efendiju Jusuf Spahića St., koji je na jednoj od konferencija o pomirenju, pred sam početak rata, izjavio: "Pa, šta ste vi nas doveli, ja sam mislio da ste nas pozvali da vi čujete od nas kako se živi u miru i saglasnosti, da mi vama to kažemo, jer smo mi živeli u miru i saglasnosti u bivšoj Jugoslaviji. A vi ste rasturili Jugoslaviju i doveli ste do sukoba, pa sad vi nama pričate o tome kako treba živeti zajedničkim životom." Stav prof. Džalta jeste da EU može da se ugleda na Jugoslaviju, kao na funkcionalnu zajednicu koja je uspela da prevaziđe nacionalne tenzije i podele, ali koja veoma lako može da sklizne u konflikte i sukobe, usled različitih uticaja, gde i vera može da odigra političku ulogu.

    U nastavku diskusije psiholog Aleksandar Šibul je pokušao da sa psihološkog aspekta da odgovor na tu ozbiljnu temu. „Zamrznuti konflikt“ je uporedio sa napetim lukom koji treba da izbaci strelu. Objasnio je da je to stanje u kojem se čovek nalazi i gde je nivo emotivnog ulaganja u određeni narativ toliko snažan i toliko veliki da je potrebno samo malo da se strela odapne i da pogodi svog neprijatelja prema kome je agresivnost i ispoljena. Praveći paralelu, osvrnuo se na holokaust, kada su svi njegovi, osim majke, stradali, kao pripadnici jevrejske nacije, naglasio je važnost dobrog porodičnog nrativa, gde bi se o tim događajima pričalo sa ciljem da se razume to što se događalo. Međutim, to je izostalo; priče o holokaustu, Jasenovcu, stradanjima za vreme Drugog svetskog rata, su ostale u prošlosti i o njima se nije govorilo, tako da se taj napeti luk još više napinjao i mržnja je rasla, opasnost od neprijatelja koji će uništiti porodicu takođe. Gospodin Šibul je podsetio na dokumentarni film koji se pojavio pred početak rata o organizovanju raznih paravojnih formacija u Hrvatskoj i o mogućem progonu Srba u Krajini, i zatim, u svetlu onoga što je prethodno naveo, pozvao na razmišljanje o tome koliku količinu straha je to izazvalo. S druge strane, naveo je opciju da se nakon Drugog svetskog rata drugačije pristupilo tim događajima, da su sve verske zajednice nastupile otvoreno o ulozi verskih zajednica u Drugom svetskom ratu, da su se žrtve susretale i međusobno pričale o svojim emocijama, taj napeti luk bi se lagano opuštao. Zaokruživši priču, naglasio je da se ista stvar ponavlja i sada, da se lukovi napinju u novim generacijama i čekaju neko novo vreme kada će se odapeti strele i tako ciklus ponavljati. Izlaganje je završio objasnivši da je cilj same tribine pokušaj da se govori o ulozi svih činilaca, i da kroz susrete i razgovore sa žrtvama idemo ka pomirenju koje će biti garant budućnosti.

    G. Dinko Gruhonjić je svoje izlaganje započeo čestitavši dr Kneževiću na filmu, a zatim se osvrnuo na samu ulogu koalicije za REKOM. Objasnio je da se oni zalažu da ovaj prostor, prvi put u istoriji, dobije ono što se vrlo jednostavno može nazvati činjenice o žrtvama proteklih jugoslovenskih ratova iz '90-tih godina. To podrazumeva, imena i prezimena ljudi koji su ubijeni ili su poginuli, način na koji su ti ljudi stradali, mesto gde su stradali, sa ciljem da se dobije jedna zajednička ex-jugoslovenska knjiga žrtava, da se žrtvama oda pomen, da pokažemo da shvatamo i da ne žeimo da se to isto ponovi. Spomenuo je da i dan danas, dvadeset godina nakon završetka rata, na prostoru bivše Jugoslavije, a naročito u Bosni i Hercegovini, bezmalo se 10000 ljudi i dalje vode kao nestali. Naime, oni se već devet godina zalažu za to da se REKOM , kao koalicija, konstituiše i da dobije političku podršku. G. Gruhonjić je takođe naglasio da je ovaj region viševekovno traumatiziran time što su svi sukobi „gurani pod tepih“, te da su novi sukobi bivali gori od onih pređašnjih i pri tom se složio da mi zapravo živimo „zamrznuti konflikt“, ali ne sopstvenom voljom, već voljom onih koji imaju moć da o tome odlučuju, zato što je nacionalizam i dalje apsolutno dominantna ideologija. Kao problem je naveo i to što su protagonisti ratova '90-tih godina u pojedinim državama na najvišim političkim funkicijama. Osvrnuvši se na kompleksnost problema Bosne i Hercegovine, objasnio je da toj kompleksnosti nesebično potpomažu Srbija i Hrvatska koje se, osim u deklarativnom smislu, nisu odrekle ambicija stvaranja „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“, kao i ostale nekrofilne ideologije koje su svojevremeno i dovele do sukoba.

    Na pitanje da li inicijative poput REKOMA i sličnih imaju rezultata na ovim prostorima, u kontekstu mogućnosti dijaloga različitih naroda i verskih zajednica, gdin Gruhonjić je odgovorio da su imali stotinu konsultacija sa različitim društvenim grupama, da su mnoge nevladine organizacije i udruženja podržala REKOM svojim potpisima, te da je njihovo iskustvo da postoji dobra volja svih učesnika da se REKOM formira, ali da jedini problem imaju sa političarima.

    Sergej Beuk, moderator, je zatražio mišljenje iz pastoralnog i psihološkog ugla u vezi nedavnog incidenta na jednoj tribini održanoj u Domu Omladine, gde je došao do izražaja nacionalistički potencijal kod mladih ljudi.

    Psiholog Aleksandar Šibul se prvo osvrnuo na sam razvoj mozga mladog čoveka, te da je čovek evoluciono stvoren  da rizikuje u dobu od 15. do 21.godine života. S druge strane, gospodin Šibul se osvrnuo na porodični podkontekst, odnosno na način na koji taj mladi čovek odrasta. U svom izlaganju, on je napravio razliku između odgoja u porodici koja je utemeljena na određenim hrišćanskim načelima ljubavi, tolerancije, prihvatanju drugoga, ljubavi prema sebi, ljubavi prema bližnjem, ili pak je u istim tim porodicama osnov konflikt, način na koji se generiše mržnja, koja se uvek pokazuje na simptomu. Naveo je sopstvena iskustva sa roditeljima koji dovode mladog čoveka kod njega na psihoterapiju ukazujući na njega kao na problem. Međutim, gospodin Šibul smatra da je to dete najmanji problem i da iza svega toga stoji onaj koji je stvorio sliku i prostor u kojem će to dete delovati, te da se to se sve može prebaciti na nacionalni nivo, ili nacionalnu retoriku, nacionalne narative itd. Na kraju izlaganja je izveo zaključak da mlad čovek jeste sklon agresivnosti, ali je pitanje kako je i da li je on učio da tu svoju agresivnost kanališe i na koji način je kanališe, da li tu snažnu energiju sublimiše u kreativnu ili je brutalno ispoljava prema stvarnosti, ne sagledavajući dubinu nečega protiv čega se buni, i svoju mladost prepušta jednom agresivnom nastupu bez razuma i bez kontrole svesti.

    Odgovarajući na isto pitanje, dr Zoran Devrnja je naglasio da je čovek generalno agresivno biće, a ne samo mladi ljudi, te da se taj agresivni potencijal može upotrebiti i zloupotrebiti. Naglasio je da na to u značajnoj meri utiče vaspitanje i nasledni faktori, zatim kulturološki faktori, jer zapravo živimo u jednom agresivnom društvu uopšte. Skrenuo je pažnju da je i odraslima teško da se snalaze u njemu i da prepoznamo sve te podsticaje na agresiju, a da je to naročito teško mladim ljudima. Osim toga, dr Devrnja je skrenuo pažnju da se često iz koristi manipuliše određenim grupama ili populacijama koje imaju taj agresivni potencijal, i da se ta agresija zloupotrebljava u korist određenih ciljeva; kao primer je naveo navijačke grupe. On je zatim objasnio da nisu u poziciji da tokom bogosluženja prepoznaju takve pojedince, jer dolaze kao vernici, a ne kao navijači ili agresivni pojedinci. Organizovanje u takve grupe je objasnio kao oblik sakrivanja usled unutrašnjih slabosti i nesigurnosti, jer ulaskom u takvu grupu osoba prestaje da bude odgovorni pojedinac, već postaje deo nekakve grupe i prepušta odgovornost za svoje postupke nekakvoj nedefinisanoj zajednici ili nekakvom lideru te zajednice, koji se samo-nametnuo ili je nametnut na neki način. Stav dr Devrnja je da sa mladim ljudima treba raditi (škola, porodica), vaspitavati ih u duhu tolerancije, međutim, naglasio je da pored tih uticaja postoje još mnogi, npr. kroz medije, kroz pseudo-kulturu koja se nudi i nameće danas, gde se pojavljuju negativni uzori, tako da, u tom smislu, ne možemo uvek imati očekivani ishod. Na kraju izlaganja, prebacio je odgovornost i na starije, koji usled zbunjenosti i nemogućnosti snalaženja u svemu, često šalju pogrešne poruke, što se onda odražava na mlade ljude.

    Slike sa premijere možete pogledati na fejsbuk stranici Centra za istraživanje religije, politike i društva.

Komentari