Vesti

  • 13.06.2016
    Izveštaj sa premijere II dela dokumentarnog filma: Religije, nacionalizam i kultura sećanja (Osporena sećanja)

    Organizator:

    Dom Omladine i Centar za istraživanje religije, politike i društva (CIRPD) uz partnerstvo Instituta za studije kulture i hrišćanstva i pokroviteljstvo NED

    Učesnici:
    Dragan Pjevač, advokat i predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije
    o. Aleksandar Đakovac, SPC
    Vladimir Kolarić, teoretičar filma i umetnosti
    Nikola Knežević, autor filma
    Moderator: Sergej Beuk

    Premijera II dela dokumentarnog filma: Religije, nacionalizam i kultura sećanja (Osporena sećanja)

    Na samom početku je dr Nikola Knežević, autor dokumentarnog filma, ukratko obrazložio koncept drugog dela filma kao i celokupnu situaciju u kojoj je film nastajao, a dotakao se i trećeg, finalnog nastavka.

    G. Dragan Pjevač, advokat i predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, dao je dramatičan uvod o ponovnom buđenju nacionalističkih ostrašćenosti na Zapadnom Balkanu, posebno se osvrnuvši na nevoljnost državnih zvaničnika i institucija da se na pravedan i pravičan način pozabave žrtvama minulih ratnih sukoba u regionu. G. Pjevač je izrazio svoj stav da je državama u interesu da se stvari ne pomeraju sa mesta zbog njihove neposredne umešanosti u iste, po principu: ne diraj me – ne diram te.

    Na pitanje moderatora g. Beuka o razlozima deficita ovakvih i srodnih projekata, o. Aleksandar Đakovac dao je vrlo opširan, ali i veoma jasan i precizan komentar ističući da je za ovakve projekte potrebno srce, i da cilj ne sme biti novac, te da postoji opasnost da u nekoj budućnosti ponovo bude sukoba i da je zato pomirenje važna tema o kojoj retko ko govori kao što to radi gdin Knežević. Kao crkveno lice, o. Aleksandar je prihvatio odgovornost i priznao apatičnost crkve kao institucije, ali i dodao da je ista situacija i u nevladinom i vladinom sektoru, kao i u celom društvu. Kratko se osvrnuo na instrumentalizaciju zločina i manipulaciju brojem žrtava, sa ciljem da se postignu određeni politički ustupci i koncesije. O. Aleksandar je izrazio nadu da će se naći ljudi, poput Dezmonda Tutua ili Nikole u našem slučaju, koji će se srcem, iskreno i bez nadoknade ozbiljno pozabaviti ovim škakljivim pitanjem, jer je to jedini način i put ka pomirenju.

    G. Kolarić je izrazio svoje nezadovoljstvo opštim stanjem u filmskoj produkciju kod nas, koja je potpuno, po njegovom mišljenju, politizovana i korumpirana, te zato ovakvi mikro i solo projekti teško nalaze put do realizacijie u svim etapama: od snimanja, pa sve do zauzimanja medijskog prostora koji bi trebalo da im realno i pripadne. Njegov zaključak je, na osnovu prethodnog elaboriranja, da nam, ukoliko se ovakvim projektima ne da više mesta, predstoji ne baš sjajna filmska, a ni opšta socijalno-političko-bezbednosna budućnost.

    Moderator, g. Beuk je potom pokrenuo pitanje generalne zainteresovanosti publike za ovakvu i slične teme, koja je, po svemu sudeći, na vrlo niskom nivou.

    G. Kolarić se ponovo nadovezao na politizaciju celokupne kulturne scene, ali u negativnom smislu. On je istakao da kultura i umetnost uvek imaju svoju političku konotaciju, međutim, ona je kod nas instrumentalizovana u svrhe određenih odnosa moći, sa naglaskom na nametanje nacionalističkih konotacija od strane zvaničnih kulturnih institucija.

    G. Knežević je dodao da se mi nalazimo u jednom društvu gde je kultura potpuno devalvirana, gde je svedena na jedan banalan nivo - sve je postalo Rijaliti, čak, nažalost, i politički život. Rekao je da smo, kao društvo,  u krizi identiteta,  kulture, vrednosti i, kada govorimo o prošlosti, običan narod je prilično emotivan, a opet, sa druge strane, prilično indolentan kada je u pitanju bavljenje konkretnim stvarima, činjenicama, te zato imamo interesovanjo ovakvo kakvo imamo.

    O. Aleksandar je izrazio svoje negodovanje po pitanju opšte situacije u kulturi i celokupnoj akademskoj strukturi našeg društva, tako da je sasvim jasno zašto je teško naći sredstva za ovakve i slične ideje.

    Istakavši da je veoma teško doći do sredstava, dr Knežević je naglasio da je ovaj dokumentarni film mikrobudžetni. Objasnio je da je film rađen u okviru određenog projekta, te da je on, zapravo, samo jedan segment tog projekta, i da za snimanje nije obezbeđen pun fond. Dr Knežević je zvanično objavio da je na dan premijere pokrenuta i „Found raising“ kampanja koja ima za cilj prikupljanje sredstava za treći i finalni nastavak filma. Takođe je najavio i rad na još jednom dokumentarnom filmu koji bi ušao dublje u neke od ovih priča i preneo neverovatan događaj iz minulog ratnog sukoba, međutim, realizacija ove ideje isto tako zavisi od mogućnosti prikupljanja sredstava, odnosno odjeka kod donatora koji bi trebalo da prepoznaju važnost poruke i značaja ovakvog jednog filmskog ostvarenja.

    Kada je reč o REKOM-u, g. Pjevač, je dao jednu iscrpnu analizu geneze te inicijative sa posebnim naglaskom na njenu održivost i perspektivu opstanka jednog takvog koncepta na našim prostorima. On smatra da je pomirenje moguće samo u povoljnoj političkoj klimi, s obzirom na činjenicu da je cilj i težnja REKOM-a da čitav proces bude prepoznat od zvaničnih država i njihovih politika i etabliran kao zvanična regionalna inicijativa za imenovanje žrtava.

    G. Kolarić je rekao da je REKOM neophodan i moguć samo u slučaju prepoznavanja istog od strane zvanične politike i državnih institucija, čime se u načelu složio sa stavom g. Pjevača. Njegovo mišljenje je da REKOM treba da izvrši politički pritisak na zvanične institucije i istrajno radeći na konceptu pomirenja i imenovanja žrtava, ostavi određeni dokumentovani trag u istoriji, koji nikako ne bi bio zanemarljiv.

    O. Aleksandar je ponovo, izražavajući svoj stav o REKOM-u, naglasio da se sve zapravo vrti oko instrumentalizacije žrtava i manipulacije njihovim brojkama i da takva inicijativa treba da prevaziđe sve razlike među entitetima u regionu, fokusirajući se na promenu svesti kod običnih ljudi.

    G. Pjevač je pomenuo činjenicu da REKOM ima zvaničnu podršku od država učesnica poslednjih sukoba, ali da je to sve ostalo na usmenom nivou i da predstoji obaveza da se REKOM prilagodi politikama država u kojima deluje i da na mudar način dođe do institucionalizovanog priznanja i usvajanja od strane zvaničnih politika i institucija.

    U svojoj završnoj reči, dr Knežević ističe da je ovakva inicijativa izuzetno važna zbog istorijskih propusta kakav smo imali sa, npr. Jasenovcem, gde se i dalje spekuliše sa brojkama, što ide na ruku nacionalističkim strujama u regionu. Danas je moguće da se utvrde brojke i da se da pijetet svim žrtvama, upravo iz razloga da buduće generacije budu slobodne od pritiska i strepnje i od mogućih novih sukoba u budućnosti na ovim prostorima.

Komentari