Nikola Knežević : Nikola Knežević - Savremena politička teologija na Zapadu

Pisati predgovor knjizi bliskih prijatelja nikada nije lako. U takvim predgovorima neminovno dajemo ne preglednost sadržaja, nego, hteli to ili ne, kazujemo tragove ličnih čitanja, susretanja i nedoumica koje su reči prijatelja ostavljale u nama onda kada smo im pristupali. Kada je reč o knjizi dr Nikole Kneževića „Savremena politička teologija“ upravo to je slučaj: mea parvitas je dobila čast da pred-govori redovima koji su nastajali kao plod Nikolinog hrvanja sa temom koja je i meni samom bliska i intimna – sa temom političkog u teologiji kao političke teologije same.
Predgovaranje je, ipak, kudikamo lakše kada ispred sebe imate knjigu koja računa sa izvesnom pred-istorijom. Stvar je mnogo zahtevnija i teža kada, pak, treba da napišete predgovor knjizi koja je i sama predgovor, govor, ali (nadamo se) ne i epilog jednog napora da se srpska i bivša jugoslovenska teološka scena obogati tematizacijom njoj dotad gotovo nepoznatih problema. Pritom, problema koji su od suštinskog značaja. Jer, premda se u našoj teološkoj javnosti stvorio utisak da je su samo „velike teme“, „ontološki problemi“ i „krajnja pitanja“ vrijedna teološkog disertovanja, i društvena svakodnevica i teološka prezasićenost i stagnacija gotovim obrascima ukazuju da je pre svih „velikih“ teoloških pitanja neophodno postaviti pitanje konteksta teološke semantike (gde, kada i kako teologija kazuje? Kome?) kao i relevantnosti teološke misli (da li je pitanje smrti, recimo, drugorazredno u odnosu na pitanje gladi?)
Dr Nikola Knežević polazi od ovog povratka teologije ka pitanju njenog značenja u društvenom i „političkom“ kontekstu. Ovi navodnici u „političkom“ ilustruju nam koliko je težak i odgovoran zadatak bio pred njim. Na (dr) Nikoli (Kneževiću) je bilo - i on je to uspešno učinio – da ih skine, da „političnost“ teologije disertuje, objasni i odbrani pred licem teologije, ali i pred licem društva. Da teologiji prida njenu političku dimenziju prikazivanjem formiranja savremene političke teologije na Zapadu (pri čemu dolazi do izražaja njegova izvrsna erudicija kao i izvesni afiniteti za kontekstualni pristup samim kontekstualnim teologijama). Indikativan je nivo izvesne oštrije kritičnosti ka Šmitu, recimo, u odnosu na Moltmana. (Dr) Nikola (Knežević) pokazuje, zapravo, empatiju prvenstveno ka onim misliocima političke teologije koji su njenu relevantnost mislili iz hristološkog jezgra celokupne hrišćanstvenost prema društvu, a ne obratno (iz konstruisane relevantnosti hrišćanskog ka teološkom sadržaju). To svedoči da je njegova misao spoznala i zamke relevantnosti, kojih nije lišen nijedan poziv za obnavljanjem značenja hrišćanske vere u društvenom i političkom kontekstu.
Na našem autoru je bilo još jedno atlasko breme, još jedan svet koji je trebalo nositi – breme izlizanosti, potrošene semantike samog političkog. Navodnike su ispred političke teologije stavile politikantske teologije, teologije dnevnopolitičke angažovanosti. Boriti se protiv bolesti politikantsta u teologiji (i veri) ubijanjem pojedinačnih bakterija, naravno, ne bi odvelo nikud. Bio je potreban (gotovo) farmakološki pristup: lekovitost zdravog. Naša, srpska teologija pokazala je sa Nikolom Kneževićem da je spremna i da će početi da poima i prima jednu istinski političku, ali ne i politikantsku teologiju.
Stoga svima sa radošću preporučujem da se prepuste erudiciji i teološkom viđenju Nikole Kneževića.
Na Sv. Teklu 2012 g. Doc. Dr Darko Đogo